Make your own free website on Tripod.com
Narko Vodič: Narkotici u kratkim crtama

Narkotici | Znaci za uzbunu | Kako reagovati? | Kako pomoći zavisniku | Kako to ustvari izgleda? | Forum | Chat | Download | Kontakt

KAKO REAGOVATI NA „LAKE“ DROGE

HašišVrlo je malo roditelja kojima se u kući dogodila droga, posebno heroin, a da se mogu pohvaliti kako su u prvom ontaktu sa zavisnošću učinili sve, baš sve što je bilo u njihovoj moći da se suprotstave. Mnogi roditelji u svet droge ulaze otkrićem marihuane pod krevetom deteta, o drogisaznaju do prijatelja svoje dece, od rodbine, policije, a u samo pet ili šest posto slučajeva od nastavnika saznaju da se njihovo dete drogira.
Dva su tipična reagovanja u pomenutoj situaciji. Droga je dakle prisutna u kući i njeno ime je utvrđeno – marihuana. Prva reakcija roditelja je potpuni šok, koji se u jednom tipu porodice manifestuje „smakom sveta“, a u drugom tipu porodice izostankom bilo kakve reakcije. Oni roditelji koji su po temperamentu skloni burnoj reakciji posežu za vikom, iscrpljujućim ispitivanjem mlade osobe, teškim optužbama, ucenama ljubavlju da bi se od deteta izvukao odgovor kojem su oni spremni da poveruju i slično. Bez imalo sumnje, situacija o kojoj je reč nije nimalo bezazlena i zasigurno treba puno dobrih živaca i jake samokontrole da bi se izbegao „prasak“. Teško je reći je li ovaj stil reakcije dobar ili loš.možda nekoj deci zaista treba takva reakcija, možda im odgovara malo „zdravog zastrašivanja“. To znaju samo roditelji, odnosno trebalo bi da poznaju svoje dete.
Drugi tip reakcije u istoj situaciji, je potpuno zatvaranje očiju i prihvatanje prvog odgovora koji će dete smisliti kao izgovor. Deca, naravno, uvek smisle „dobre“ odgovore kao – to nije moje; to nije istina; to pripada onom, znaš ga, dešku iz razreda kog nisam mogao da odgovorim da puši „travu“ u mojoj sobi, onokad ste preko vikenda bili van kuće, i slično.
Budući da je nezahvalna uloga pronalazača ostatka „džointa“ zatekne majku ili sestru, iz jednostavnog razloga što one najčešće sređuju sobu svom sinu ili bratu, na njima leži teret odabira reakcije. One koje nakon pažljivog i u suštini bojažljivog raspitivanja kod „malog“ na tome i ostanu, uveravajući sebe da je baš onako kako mali kaže, rizikujući mnogo više. U prvom slučaju, teško je znati da li je pronađeni opušak prvi, deseti ili dvestoti u životu adolescenta ili već starije maloletne osobe, jer obično se radi o njima. Ukoliko je to prvi zapaljeni „džoint“, što je malo verovatno obzirom na pokazani nemir pri spremanju sobe, gubi se šansa da na tome stvar i ostane. Šta u tom slučaju dete dobija? „Pogledaj brate, kako uopšte nisu oštro odreagovali. Ko bi se nadao... To i nije baš tako zabranjeno u ovoj kući.“ Ukoliko je pronađen „džoint“ stoti, ukućani gube priliku da spreče mladu osobu da pređe na nešto mnogo gore. Dete, naime, reaguje otprilike na sledeći način: “Ja im ispred nosa „duvam“, a oni ne provaljuju. Boli ih uvo i da se „uradim“ do jaja“. Njegov proces razmišljanja često zna da ode i u drugom pravcu: „Čoveče definitivno su se ufrkelisali od mene. Brate, ja sam car u kući i niko mi ništa ne može.“ Koliko to pojačava onu karakterološku crtu u kojoj sebe ocenjuje pozitivno, a ostatak sveta negativno, nije potrebno posebno isticati. Postojeće samoljublje dodatno se hrani, a prema svetu jača prezir.
Koliko god vika, skandal, batine i pretnje izbacivanjem iz kuće mogu delovati tako da se mlada osobamože, između ostalog, zaista i definitivno udaljiti iz porodice, toliko ćutanje ne korirti baš ničemu. U jednom slučaju možemo izgubiti puno, a u drugom sve.
Deca i omladina školskog uzrasta, dakle sve do mature, imaju od države zagarantovanu zravstvenu zaštitu. U ovom slučaju ne mislim na zdravstvo u užem smislu, već kao zaštitu ukupnog telesnog, duševnog i socijalnog blagostanja. Osim toga, niko više nije primoran da zavisi samo o jednom lekaru unutar državnog zdravstvenog sistema, već u svakom gradu postoji popriličan broj privatnih lekarskih ordinacija. Uz sve to važnu ulogu imaju i školski psiholozi i pedagozi koje ima svaka škola. Pored toga, većina njih drži i privatne terapije i sesije, i do njih nije teško doći ako se malo, samo malo potrudite. Situacija u kojoj saznajete da vaše dete puši marihuanu, u opštem slučaju nije previše teška ako joj se priđe na zreo i odgovoran način. Šta to znači? To bi u najkraćem značilo najpre priznati da je porodica verovatno negde zakazala tokom svih godina dosadašnjeg odgoja, da je grešila stalno ili da je pogrešila u nekoliko zadnjih godina te da joj treba pomoć. Ništa bitnog drugog u tome nema, treba smoći snage, „skockati se“ i potražiti savet. Taj savet i takva vrsta pomoći može se dobiti na gotovo svakom koraku. Ovo se kosi sa opštim mišljenjem kako nema pomoći za porodicu kojoj se dogodi droga.
Treba odabrati lekara i popričati sa njim. On će možda reći kako se baš ne razume u ovo pitanje, ali je dužan da vam pruži bar neku pomoć, reći vam bar ime i broj telefona svog kolege za kojeg pretpostavlja da ima odgovor. Trebalo bi popričati sa školskim psihologom. Možda će on i reći kako mu marihuana nije najpoznatija stvar na svetu, ali vi imate pravo da insistirate na nekom drukčijem odgovoru. Naprosto roditelji ne smeju odustati kada je u pitanju njihovo dete, pogotovu kada dete ima problema sa drogom. Pomoć se može naći i netačno je da je nema. Činjenica je tek da bi trebalo biti više, te da bi trebala biti raznovrsnija u metodama terapije s obzirom na raznolikost populacije kojoj je pomoć potrebna. Kućni lekar vas barem može uputiti dalje, ali vas mora saslušati. Školski psiholog vam može dati bar neki savet, ali vas i on takođe mora saslušati. Možda ovo zvuči kao idealizovanje, ali je činjenica da ni jedan lekar, a posebno ne psiholog odbio da sasluša čoveka koji zahteva pomoć i zahteva je sa punim pravom. Hoće li oni svoje slušanje naplatiti ili ne, to je driuga i potpuno nebitna stvar. Roditelji koji se suoče sa situacijom da im dete puši marihuanu, hašiš ili duva lepak imaju mogućnost izbora, a za pametan izbor trebali bi imati još snage, hrabrosti i odgovornosti.
Ukratko pomoć treba ZAHTEVATI i ona ći se sigurno naći. Posebno je to važno kod takozvanih „lakih“ droga, jer ukoliko uspemo na vreme naći pomoć, utoliko se smanjuju šanse da kasnijemoramo sanirati znatno teže posledice tih „bezazlenih“ izleta u marihuanu i hašiš preko kojih se stiže na iglu.

KAKO REAGOVATI NA HEROIN?

HeroinGotovo svi zavisnici o heroinu rekli su da je porodica imala šansu da ih spreči u njihovom pohodu prema teškoj zavisnostijedino u prvoj godini konzumiranja heroina, odnosno u vreme kad se fizička i psihička zavisnost nije bitno razvila i postala dominantan činilac u njihovim životima. Niko, ili skoro niko, od zavisnika nezna gotovo ništa reći o eventualnom mehanizmu koji su roditelji trebaju da upotrebe da bi decu istrgli iz heroinskog kruga, ali su gotovo svi složni oko vremenskog razdoblja u kojem se na njih još eventualno može uticati. Suprotno poprilično raširenom mišljenju roditelja kako je neko njihovoj deci podvalio ili „uvalio“ drogu, kako ih je neko na ovaj ili onaj način prisilio na konzumaciju droge, narkomani tvrde potpuno suprotno. Niko ih nije naterao na drogiranje, niko ih nije prevarom drogirao, oni su to ami hteli. Međutim, zloćudni marketing narkopodzemlja uspeo je većinu tih mladića i devojaka navesti da veruju kako im se od heroina neće dogoditi ništa loše, kako će se samo bolje osećati, srećnije i zadovoljnije. To je ono čto su ta deca i htela – postizanje većeg stepena sreće, zadovoljstva i smirenosti, a o zavisnosti ono što ona sa sobom nosi nisu ni razmičljali. Znali su, to su im rekli, da rizikuju i da se zavisnost događa svima koji se drogiraju heroinom, ali su suludo verovali, kako će baš oni vladati situacijom, da će moći da prestanu kad god to budu hteli. To je ona nesrećna karakterna osobina koju odgojem treba pokušati izbeći puno, puno pre – „ja sam genije, ja sam jači, bolji i pametniji od drugih. Ostali su budale pa se njima dešava zavisnost, ali meni ne.“

Zašto porodica ima šansu da sama ili uz relativno malu pomoć sa strane samo u prvoj godini konzumiranja heroina spreči razvoj teške zavisnostii u krajnjoj liniji gubljenje svakog kontakta sa sinom ili ćerkom? U toj prvoj godini dana, osoba, naime još uvek funkcioniše na dva koloseka, u društvu koje ga neodoljivo privlači i čiji je osnovni smisao druženja droga i sve ostalo što ima veze sa drogom, i u „ostatku sveta“. Taj ostatak sveta čine porodica, škola, prijatelji koji nemaju veze sa drogom i „narkomanskim“ krugovima, nastavnici, momak ili devojka, radna sredina ukoliko je osoba zaposlena, i slično. U prvo vreme kontakt sa drogom ostvaruje se preko vikenda, povremeno, posle koncerta, na žurkama i, za razliku od uobičajenog okruženja koje funkcioniše uvek, stalno i redovno, prvih pola godine ili godinu dana kontakt sa drogom i krugom ljudi koji je imaju i konzumiraju obeležen je neredovnošću.

Retko je nekome drogu ponudila nepoznata osoba, prvog ponudioca svaki budući narkoman zna makar površno, iako nije retko da ga i dobro poznaje, da je to neko iz škole, neko iz komšiluka ili neko iz preduzeća ili šireg „fan kluba“ neke muzičke zvezde ili sportskog kluba. Mnogi mladići i devojke imaju strah od igle, užasava ih pomisao na špric koji treba zabosti u venu. Podzemlje ima odgovor i na takav strah – ušmrkavanje heroina. Budući da su prve ponuđene doze po pravilu besplatne, poklonjene prijateljski po pravilu uzmi ili ostavi, teza o strahu naprosto više ne figurira. Heroin se može i ušmrkivati i tu je konzumatoru iz ruke izbijen jedan jak argument.

Heroin se natržištu može naći u nečistom obliku, „miksovan“ rezličitim supstancama. Delovanje heroina konzumiranog „na nos“ slabiji je, ali i te kako postoji. On postoji posebno za totalnog pošetnika čiji se organizam prvi put suočava sa nečim jačim od marihuane i hašiša ili žestokih alkoholnih pića. I ovako konzumirani heroindeluje na telo i psihu, a mrska igla je izbegnuta. Početnik u „igri sa heroinom“ postaje „deo ekipe“, on se oseća delom grupe, njemu se sviđa da bude u toj grupi jer samo u toj grupi dobija privid serće i zadovoljstva koje daje droga. Dotle „ostatak sveta“ funkcioniše onako kako funkcioniše oduvek, u njemu su retki uzleti u zadovoljstvo i smirenje uporedivi sa onima koje daje heroin. Privlačnost „ostatka sveta“ koji budućem zavisniku i tako nikad nije bio „bog zna šta“ sve je manja i manja jer – podsetimo se- on vredi mnogo više. Ipak, u tom svetuvredi funkcionisati, održavati drugu vrstu zablude, zablude da je sve u redujer je tako najpametnije i najpaktišnije. „Ostatak sveta“, posebno porodice, može ako ništa drugo, napraviti „frku“, usktatiti mir koji imaš, možeš izgubiti krov nad glavom, mogu te preseliti. Zato je sa njima dobro biti dobar. To je filozofija konzumenta droge.

Drogiranje „na nos“ igra dosta dugo, pola godine, godinu, sve dotle dok se droga nalazi relativno lako i relativno jeftino. Želja za povećanjem doze jača, a to je neminovno jer raste tolerancija organizma na uneseni heroin pa je za onaj efekat s početka potrebno sve više heroina. Istodobno jača i svest da je ušmrkavanje droge čisto rasipanje. „kada bih se ubo u venu, efekat bi bio mnogo bolji, ali kako pobediti taj strah od igle? Kako sam sebi dati injekciju? Gde se ubosti, a ne promašiti venu?“strah od igle pretvorio se u strah od samoinjektiranja, ali „ekipa“ je tu, oni će pomoći. Uvek će se naći neko da neiskusnog poduči, i ne samo to, on će mu ako treba dati „šat“. Samo treba okrenuti glavu, dobro podvezati ruku ili nogu i prepustiti se iskusnoj ruci. Ko bi u „ostatku sveta“ mogao da nađe takvog „prijatelja“?!

Porodica dotle po pravilu mirno spava. Ili ništa ne primećuje ili naprosto ništa i ne želi da vidi. Uočili su možda sve uobičajene promene na ponašanju svog sina ili kćeri, videli društvo koje mu jepostalo „ekipa“ ali nisu „sabrali dva i dva“. Porodica samozadovoljno zaključuje da se ništa loše, a kamoli droga, ne može dogoditi njima jer to se uvek događa nekom drugom, nekom nepoznatom, nekome iz crne hronike.

Heroin nije kao marihuana, a konzument heroina je već stariji od 16 godina. Postoji razlika u štetnosti jedne i druge droge. Oni koji su propustili da urade nešto za svoje dete do žk je samo pušilo „travu“ ili „šit“, oni koji su držali zatvorene oči pred nailazećim zlom, morali bi da smognu snage da delujudrastično kad ke u pitanju heroin. Stručnjaci tvrde da da se lečenje ne može sprovesti ukoliko zavisnik sam na to ne pristane. Konzument marihuane i zavisnik od heroinarazlikuju se bar po jednoj stvari – zavisnik će morati da prođe apstinentski proces ili „kriziranjem nasuvo“ ili „skidanjem“ heptanonom, a onaj drugi još uvek ima šanse da to izbegne.

Najvažnije je dakako steći elemente za osnovnu i opravdanu sumnju da neko konzumira heroin. Osnovni znakovi su navedeni na strani o heroinu, ali roditeljima ostaje još niz močućnosti da provere svoje sumnje. Ko su ti ljudi na čiji poziv dete bez odlaganja izlazi iz kuće? Imaju li oni ime i prezime? Pitajte diskretno, kao usput, svoju kćer ili sina za imena njegovih ili njezinih prijatelja. Nemojte se iznenaditi ako vaše dete zna samo nadimke tih čudnih osoba. Daleko od toga da roditeljsko ispitivane neće izazvati sumnju kod konzumatora heroina – oni su vrlo oprezni i sumnjičavi, pokušaće da vas navedu da im kažete razloge svojih sumnji, ali ne dajte se „navući“. Ta će osoba u koju se pretvara vaš sin ili kćer lagati, lažite i vi. Možda su osobe sa kojima se druži vaše dete već evidentirane u policiji ili kod sudije za prekršaje, a možda su već osuđivane i za krivična dela. Raspitajte se o tome, ni jedna služba vam ne sme osporiti pravo na ovakvu informacijuako ih upoznate sa razlozima. Zahtevajte pomoć, zahtevajte informaciju. Posle potvrđivanja svojih sumnji, razgovarajte sa svojim detetom. Ono će naravno biti jako uvređeno vašim „njuškanjem“ po njegovom privatnom životu, pritisnuće vaspo vašim slabim mestima, ali pritisnite i vi po njegovim. Morate ih znati, vi ste im roditelji. Teško je očekivati da da će vam priznati da konzumiraju heroin, oni znaju šta to znači, nemojte se zavaravati da im nije poznat vaš stav o heroinu. Najviše što možete izvući je priznanje da su možda povremeno pušili marihuanu, ali da im se nije svidelo i da su prestali. Bio bi pravi uspeh saznati da su heroin „samo probali“ . ne zaboravite svrhu razgovora, vi morate dodatno proveriti ima li osnova vaša sumnja da vaše dete konzumira heroin. Čim vam prizna da je „probao“ ili „pušio nekoliko puta“, možete slobodno dodati još toliko. Ono će vam to priznati samo ako mu predočite sve elemente koji su vas na sumnju naveli, a sve što prizna priznaće vama za ljubav. Morate ga navesti na još jedan gest ljubavi – medicinsko testiranje. Vićete naravno pokazati razumevanje za njegove povređene slobode i čast. Nažalost povremeno ćete morati da trgulete svojom ljubavlju, ali pomirite se sa time. Vi naravno razumete da je ono sada povređeno, ali dajte mu do znanjada i vas vređa sumnja koju vam je nametnulo. Neka je otkloni. On se treba podvrći testu krvi i urina, ali ni u snu nemojte pristati da on sam odredi datum. Narkomani znaju bolje od vas rok trajanja droge u krvi i u urinu i vi morate preuzeti inicijativu. Vaše dete ne sme unapred znati kada će biti testirano, najbolje ponedeljak ili dan posle nekog koncerta na kojem je bilo ili dan posle najkasnijeg noćnog povratka sa žurke.

Kako to izvesti?

Pre svega morate biti u dogovoru sa pouzdanim laborantom ili medicinskom sestrom koja će doći u dogovoreno vreme na vašu adresu, a dobro bi bilo da dođe i porodični lekar. Upoznajte ga sa problemom. Platite njegov dolazak kući, platite i preko toga, samo neka dođe na vaš poziv i izvadi krv i uzme urin od vašeg sina ili kćeri. Test urina nije skup, a test krvi je nešto skuplji, ali ovi troškovi su sitnica u odnosu na ostalo što vas možda ošekuje u suprotnom, ako se zavisnost zaista razvije. Uzimanje uzoraka krvi i urina može se, dakako, izvesti i u medicinskoj ustanovi, ali tamo postoji veća mogućnost da se podmetne tuđi uzorak.

Šta se najčešće događa?

Narkomani su izuzetno solidarni kada su ovakve stvari u pitanju, pa znaju da pozajme svoj urin koji je tog dana pouzdano čist i zamene boce u toaletima ambulanti. Kod krvi ide teže, ali je vrlo lako uverit medicinsku sestru, usred gužve, da mu je baš sad pozlilo, i da uprkos najboljoj volji ne može dati krv. Većina ambulanti i nema aparate za detaljan test krvi na droge.

Kada nađete lekara, laboranta ili medicinsku sestru koji vam moguzagarantovati dobar test, bez obzira koliko to košta i bez obzira gde će uzorak biti poslat na analizutad ih pozovite. Dogovorite se sa njima, njihov je posao da pomažu. Vaša će deca protestvovati, ali podsetite ih da su vam obećali. Medicinar koji uzima uzorak mokraće mora biti sa vašim detetom u WC-u , mora videti da je svež urin, a ne neki iz boce sakriven za ovakve slučajeve. Ovo nije preterivanje, dosetljivost narkomana je fascinantna.

Nakon odlaska medicinskog osoblja, verovatno će nastupiti teški trenutci. Roditeljima je teško otresti se osećaja krivice kad su u pitanju prava njihove dece, odnosno ono što roditelji podrazumevaju pod tim pravima. Deca to znaju, nemojte se zavaravati, posebno to znaju oni koji su jedan korak prema heroinu već učinili, a još bolje to znaju zavisnici. Njihov svet je svet laži, krivice, srama, droge, taj život je težak, mučan i ponižavajući. Dok god se ne „navuku“, oni toga nisu potpuno svesni, ali su vrlo svesni svih mehanizama kojima mogu namaknuti novi novac i nove kredite. Roditelji koji su postupili na prethodno navedeni način, danima će, dok ne stigne nalaz, doslovce udvarati svom detetu. Biće prema njemu nežniji i puniji razumevanja, a možda i posumnjati u ispravnost svog postupka. Deca to znaju, ona su sasvim upoznata sa onim što roditelji preživljavaju. Međutim bez obzira na osećaje koji ih muče, roditelji ovaj projekat moraju dovesti do kraja – svrha je ponovimo, utvrditi ima li ili nema heroina u venama njihovog deteta. Medicinski će nalaz možda biti pozitivan a možda i negativan. Ukoliko medicinski test potvrdi da tog dana u krvi i mokraći vašeg deteta nije bilo droge, to zapravo znači samo to – tog dana droge nije bilo. Međutim, svi oni znakovi koji su vas naveli na zdravu sumnju da heroin izobličuje vaše dete, i dalje ostaju. Dakako, ukoliko se nalaz pokazao negativnim, mlada će osoba primereno trijumfovati. „Jesam li ti rekao?!“ reći će, a osećaj koji će pokazati biće ljutnja, ponos i povređenost taštine. Tražiće naplatu svih patnji kojima je bilo izloženo, naravno u raznim oblicima. Platite, nema veze. Izvinite se, recite da vam je pao kamen sa srca, udvarajte se, recite šta god od vas traži, ali ne zaboravite – test je pokazao daonoga dana i samo onog dana u vašem detetu nije bilo tragova droge. To je sve. Ako se zaista radi o narkomanu koji je nekako po vašem ponašanju, prisluškujući razgovor sa lekarom ili na neki drugi način uspeo da sazna datum testiranja i tih dana ostao čist, teško da se u buduće neće potruditi da odagna sve vaše sumnje. Uzalud ćete tražiti tragove u njegovoj sobi, u ponašanju, u izgledu, on je upozoren i svoje će drogiranje držati pod kontrolom sve dok to bude moguće. Ukratko, nećete naći nove elemente za sumnju ukoliko ste od stare sumnje odustali.

Od stare sumnje ne bi trebalo lako odustati. Za mesec ili dva priredite još jedno neočekivano buđenje u rano jutro, u osam, devet ili deset sati ali ga probudite, dignite ga iz kreveta i uz pomoć istih ili drugih medicinara, testirajte ga još jednom. Izvinite mu se, molite za oprost i razumevanje, recite da je to jače od vas.morali ste umiriti svoju savest, recite, pa makarpo cenu svađe svašim miljenikom. Navedite vaše dete da vas shvati, recite mu bilo šta, da ste čitali u novinama kako je neko umro od prekomerne doze heroina, kako ste razgovarali sa komšijama ili prijateljima koji o drogama znaju više, kako ste razgovarali sa policajcem koji vam se predstavio, ali ste mu zaboravili imepa vam je on savetovao ponovno testiranje. Smislite bilo šta ali mu još jednom uzmite krv i mokraću. Prebacite krivicu na bilo koga daleko od porodice, na novinare, to obično pali, ali zadržite bar minimalan autoritet. Mlada će se osoba, dakako duriti, možda će besniti, ali nije to tako trašno, neka se duri i neka besni, od toga se ne umire. Od heroina se pak umire i to sporo i mukotrpno.

Ako ste akciju provere, zapravo obe akcije, sproveli kako treba i ako je oba puta nalaz bio uredan, odnosno negativan, malo je verovatno da je vaše dete u dodiru sa heroinom, bar u fizičkom smislu te reči. Međutim, pitanje izbora društva, stila ponašanja, izgleda i njegovog zapuštanja, sva ona pitanja koja su vas navela na sumnju, sve su to pitanja na koja porodica mora naći odgovore. Trebalo bi naći neki kompromis u porodici koji neće vređati ni roditelje ni decu i koji će biti prihvatljiv za sve, nerazumevanje, nemoć ili odsutnost voljeda se takav kompromis nađe najbolje je izbeći nalaženjem stručne pomoći.

 

LINKOVI

Copyright © Bogdanović Andrija (417/04) 2005.