Make your own free website on Tripod.com
Narko Vodič: Narkotici u kratkim crtama

Narkotici | Znaci za uzbunu | Kako reagovati? | Kako pomoći zavisniku | Kako to ustvari izgleda? | Forum | Chat | Download | Kontakt

KAKO POMOĆI ZAVISNIKU?

Konačno treba nešto reći i o zadnjoj najgoroj varijanti. Testiranje je potvrdilo da vaš sin ili kćer imaju heroin u krvi, odnosno mokraći, došli ste do pouzdanih pokazatelja i dokaza da vam je dete narkoman. Saznali ste to iz testa kojem ste ga podvrgnuli ili vam je, što je češći slučaj, na vrata zakucala policija i obavestila vas da vam se dete drogira, da je uhvaćeno, da se protiv njega pokreće krivični postupak zbog posedovanja droge za vlastitu upotrebu ili pak krivični postupak zbog preprodaje droge. Heroin je dakle tu i u to više nema nikakve sumnje.

Situacija u kojoj se sada nalazite je teža od problema sa konzumacijom marihuane i drugih takozvanih „lakih“ droga. U ovoj situaciji teško da vam, bar kako stvari sada stoje, može pomoći školski psiholog, pedagog, rođak ili komšija. Lečenje je ono što je neophodno osobi koja konzumira heroin, a takvo lečenje je mukotrpno, neizvesno i skupo. Međutim, zatvoriti oči pred činjenicom da neko u porodici konzumira najopasniju drogu na svetu, nije daleko od zločina. Ko može pomoći zavisniku, ko može dati bolji podsticaj čoveku od sopstvene porodice? Ko je odgovorniji od porodice za davanje svih mogućih i dostupnih šansi zavisniku da se „skine“? uostalom, velika se većina zavisnika i odlučuje ili zbog neizdrživog pritiska porodice ili zbog toga što nema više drugog izbora: pritisnut od dilera zbog dugova, pritisnut od policije zbog krađa, nema više pta da iznese iz kuće i proda kako bi sakupio novac za novi“šat“... bolje je zavisnika od heroina naterati odmah, što brže, na lečenje jer posle može biti samo još gore – zatvor, propadanje, sve teža zavisnost, kriminal, smrt, siromašenje cele porodice. Porodica koja ima zavisnika i propušta priliku – gubi sve. Gubi najpre novac – ako se izuzmu emotivne traume – gubi nakit, tehničke uređaje iz kuće, gubi sve što se iz kuće da izneti. Sve to odlazi na crno tržište i prodaje se u bescenje da bi se zaradio novac za još jedan „piz“. Heroin je droga od koje se čovek menja, drastično nagore, postaje lažljiv – jer lagati mora da bi opstao, postaje lopov – jer mora privremeno da izbegne apstinencijsku krizu, postaje nečastan – jer svoju čast, ako je uopšte i imao, prodao svom dileru za koga je spreman da uradi bilo šta, kao poslednji rob, samo za još jedan ubod.

Zavisnik od heroina nema svoju volju, njegova volja se pretvorila u neizdrživu želju za drogom. On bez droge ne može, dok bez roditelja može i to je njegova tragedij i tragedija porodice. On se trudi da nemisli o tomekoliko oko sebe nanosi bol, trudi se da ne oseća previše sramapred roditeljima koje svakodnevno laže, on se trudi i uspeva. Ništa više u njegovoj glavi ne postoji kao vrednost koju neće izneveriti, ništa samo droga. Takav preobraćaj je teško shvatiti van narkomanskog kruga jer se svet zavisnika od heroina u svemu kosi sa sistemom vrednostinormalnih, zdravih ljudi. Lekari kažu da je to prosto „hemija“, da se to i ne može shvatiti, da ono što heroin činimozgu ljudi koji ga uzimaju, nije ni sa čim uporedivo. Možda u suštini i nije toliko važno da shvatimo taj čudan preobražaj, važno je ne prihvatiti sistem razmišljanja koji diktira heroin.

Svoje neprihvatanje situacije u kojoj se nalazi zavisnik porodica će najbolje pokazati navodeći ga na lečenje. Što pre, to bolje. Ako pokušate da razgovarate o tome sa vašim detetom, dobićete odgovor da lekari ništa neznaju, da je lečenje u Srbiji nemoguće, da nije lud i da mu nije mesto na psihijatrijskoj klinici, da terapije koje mu predlažete proizvode debile i tome slično. Ukratko, vaše će vas dete uveravati kako jedino ono može samo sebi da pomogne, i da to i hoće. Reći će vam da su neki narkomani išli na sva moguća mesta pa nisu uspeli da se skinu i možda navesti ime nekoga ko je uspeo sam da se „skine“. Sve su to obične laži i pokušaji odugovlačenja, strahod neuspeha, osećaj nesigurnosti pri pomisli na svet van začaranog heroinskog kruga u kome vlada lažni osećaj solidarnosti, prijateljstva i ljubavi. Upravo je taj nesrećni krug najveći neprijatelj vama i vašem detetu, iz koga se što pre treba maknuti, ne pripadati mu, ne želeti da mu se više pripada.

U Švajcarskoj, Nemačkoj, Engleskoj ili SAD, kao i u mnogim dugim zemljama postoje dobre privatne i javne klinike koje postižu zapažene rezultate u lečenju zavisnika.

Treba naglasiti da je bolje neku vrednu porodičnu stvar prodate sami ako već nemate ušteđevinu, nego da ona i ovako nestane i bude „utopljena“ preprodavcima heroina za neku smešnu sumu.

Da bi se zavisnik naterao da prihvati lečenje, čini se da treba velika snaga. Porodica nikako ne bi smela da upadne u zamku međusobnog optuživanja jer to nikud ne vodi. Ko je pogrešio manje a ko više – to sada nije važno jer se i ne radi o tome ko će ponati krst krivice, već o tome ko će i kako pomoći onom na „krstu“. Uglavnom uspevaju da se homogenizuju one porodice koje se okupe oko tog jednog problema bez rasipanja energijena nevažne stvari. Bolest jednog člana porodice, problem je cele porodice, koja mora smoći snage i motiva da se žrtvuje. Ponajpre treba žrtvovati svoje egoizme, svoju potrebu za eskiviranjem, svoj povređeni očinski ili majčinski ponos te stisnuti zube i potražiti specijalističku lekarsku pomoć. Svoje bolesno dete trebate svim sredstvima, časnim i nečasnim, navesti – ne prisiliti, jer od toga nema koristi, pobeći će prvom prilikom, da shvati da je bolesno i da se mora lečiti. Od vašeg pristupa između ostalog, zavisi hoće li ono poželeti lečenje, hoće li poželeti da ponovo bude zdravo bez neizdržive želje za drogom. Zavisnici sa kraćim stažom na igli, dakle oni koje ne nazivamo „starim džankijima“ što bez droge gotovo više i nemogu, fizički se mogu relativno lako „skinuti“ dosledno provedenim metadonskim programom. Na taj način se preskače užas apstinencijske krize, jer se svakodnevna doza metadona, odnosno heptanona postepeno smanjuje do nule. Metadon ili heptanon nije lek, to je takođe droga, ali vodi izlečenju samo ako se uzima pod strogom kontrolom doktora. Doktor koji sprovodi metadonsku terapijukontrolisano drogira zavisnika, tako što mu daje sve manje i manje doze metadona, odnosno heptanona, i to sve dotle dok u bočici voćnog soka koju bolesnik ispija svakog jutra više ne bude ni malo droge.

Metadonski program se vrlo uspešno koristi u čitavoj Evropi u okviru šireg „programa smanjenja štete“ od bolesti zavisnosti od heroina.

Mnoge porodice koje su uspele u borbi sa drogom morale su da bi to ostvarile , radikalno da promene svoj život. Neki su promenili radna mesta, neki su zamenili stan i trajno preselili u drugi grad, neki su poslali dete u inostranstvo na lečenje, mnoge su majke napustile posao i krenule ispočetka. Okruženje koje poznaje zavisnika, posebno u manjim mestima, ne pušta ga tako lako sve dok je na dohvat ruke. Nije ništa bolje ni u velikim gradovima, svaki kvart, skoro svaka zgradaima svog dilera. Oni koji su se preselili u drugi grad, poštedeli su zalečenog „bivšeg“ zavisnika mukotrpnog odolevanjanaletima „prijatelja“, potražili su novu šansu tamo gde bivši zavisnikne nosi nikakvu etiketu, gde je relativno anoniman.

U svakom slučaju, zajedno sa zalečenim zavisnikom cela porodicatreba da krene na zajedničku terapij, kod ozbiljnog terapeuta, bez obzira da li je u pitanju psiholog ili psihijatar. Porodična terapija pomoći će i zalečenom zavisniku i njegovim najbližima da nekada davno prekinutu nit komunikacije i međusobne ljubavi i prihvatanja ponovo pronađu. Upravo to je neophodno kako bi cela porodicazaista ozdravila i kako bi se najranjiviji član definitivno izlečio.

LINKOVI

Copyright © Bogdanović Andrija (417/04) 2005.