Make your own free website on Tripod.com
Narko Vodič: Narkotici u kratkim crtama

Narkotici | Znaci za uzbunu | Kako reagovati? | Kako pomoći zavisniku | Kako to ustvari izgleda? | Forum | Chat | Download | Kontakt

KAKO TO ZAPRAVO IZGLEDA?

Heroin ti uzima sve!

Monolog: narkoman

Heroin ti uzima sve!

Otkad znam za sebe, uvek mi je bilo sve dobro – škola je dobro išla, kući je bilo sve u redu, imao sam dovoljno love, možda i više nego većina mojih vršnjaka. Nisam bio neki iskompleksirani kreten, devojke su me volele. Sve je bilo u redu i čovek bi sa strane rekao da sve ide kao po loju i da ću odrasti u zdravog i normalnog čoveka. Niko nije ni mogao pretpostaviti da bih mogao da postanem ološ – narkoman. Nisam ni ja tako mislio. Ipak – dogodilo se.

U životu je najgora dosada, a meni je stalno i sve bilo dosadno. Ne znam zašto, nekako me ništa nije moglo zainteresovati, sve m je bilo bez veze. Glupavo. I ta škola, to gradivo, ekipa koja je najvećim delom štrebala za bolje ocene, a mene nije kapirala. Ja sam završio tu srednju školu a da nisam ni ni kapi znoja prolio. Nije to neka prepotencija, ozbiljno ti kažem, trebalo je samo saslušati šta profesor govori, zapisati pet rečenica u toku celog dana, i pogledaš ih kad proceniš da bi mogao biti pitan. Ništa više. A gradivo, zivi humor. Jedino je lektiranešto valjala. Ostalo... Bože sačuvaj! Tu sam se dosađivao do bola, i živeo u nekom iščekivanju. Imao sam utisak da će se nešto promeniti, nešto će se definitivno dogoditi, jednostavno je glupo da dani i meseci prolaze tako, u ništa, kao da propadaju u provaliju bez odjeka. Čekao sam Godoa, a on – naravno – nikad ne stiže. Tako nešto...

To ti je kao slika mog prednarkomanskog života i dela, jeli? Jad i beda kako god okreneš, ali eto, valjda sve ima svoje uzroke, tako bar kažu. Ja baš i nisam u to uveren, ali ko sam ja pada tu nešto mudrujem. Tako ti je to bilo. Onda sam počeo da studiram ekonomiju, a istovremeno sam počeo da se družim sa nekol sasvim levom ekipom koju sam upoznao na nekom rođendanu. Tu smo zaredili noćne žurke, manijačenje motorima, super smo se zezali. Oni su svi do jednog bili džankosi, neki na tabletama, neki već na heroinu, ali – kako da ti kažem – nisam u njim video neko zlo. Oni su, prema onom što sam video, živeli od danas do sutra, bili su jedni drugima jako privrženi, tukli se jedan za drugoga i imali neki čudan kodeks časti koji ranije nisam imao prilike da upoznam. Uostalom oni su se očito zabavljali bolje od mene pošto sam ja bio strejt i pristojan momak. Dok sam se ja dosađivao oni su pravili gluposti, krali cigarete iz trafika, obijali apoteke. U njihovim pričama sve je bilo puno zezanja i zadovoljstva. Nikada me nisu navodili da im se pridružim, nikada me nisu terali d bilo šta uzmem, nikad. To je prava istina.

U jednom trenutku sam požleo da budem „oni“, biti jedan od njih, znači pripadati. Znao sam šta rizikujem, znao sam kuda bi me to moglo odvesti, ali – ponavljam ti – ja u svom životu nisam video ništa što bi trebalu čuvati, ništa vredno pažnje. Kada sam rekao da želim fix , nakon nekog vremena u kome sam samo pušio i popio par tableta, ali to i ne računam. Dok sam tražio dozu heroina, jedan od fraera mi je rekao – niko ti to neće zabraniti, niko od nas, ali moraš da znaš da je to odluka koja će te koštati života, ovo ti je životna odluka jer posle nje sve je drugačije i povratka nema. Znao sam to nisu morali da mi crtaju. Ali...

Brzo sam postao džanki, na heroinu je tako – neki se navuku, pre, neki kasnije. Kod mene je to bilo brzo. Svega nekoliko meseci. O zavisnosti ti neću to znaš. To je ukratko sranje na kvadrat. Ništa drugo. Nema tu ništa zanimljivo i zabavno, istina je samo da ti nije dosadno, jer nemaš vremena za dosađivanje – stalno si u frci, ali osim što nema frke nema i ničeg drugog. Ništa, mrak...

Prošlo je više od godinu dana kako sam navučen i mogu ti reći koliko god to glupo i patetično zvučalo, dao bih sve na svetu da se skinem. Imao sam par pokušaja, par dana bih izdržao, ali... Ne mogu, ne mogu sam nikako. Heroin ti slomi sve u tebi i više nisičovek. Pokušaću sve što se može , otićiću u Rusiju, otići ću bilo gde, sve ću učiniti da ozdravim. Ako vidim da nema šanse , ako u sledećih pola godine, godinu ne uspem, onda je gotovo. Naći će me jednog jutra mrtvog, predoziranog, izaćiće mi ime u novinama i sve će se završiti logično. Tako ti je to, malo tužno, malo morbidno, ali tako...

Ampule

Monolog: Narkmanka i prostitutka

U heroinu ništa osim tuge

Bila samu prvom razredu srednje škole kada sam prvi put probala travu i – iskreno rečeno – ništa nisam osetila. Nemam pojma u čemu je bio štos, verovatno je trema bila u pitanju. Znaš kako je, nije mi bilo sve jedno, bojala sam se ipak je to droga pa makar i najblaža. I onda se u tom uzbuđenju ne oseti ništa baš zbog uzbuđenja, jer kad se plašiš, već ti je raspoloženje dignuto, krv ti brže teče. Normalno je da ćeš onda ostati mrtav 'ladan na travu. Pravila sam se kao da već imam iskustva, nisam htela da pokažem da mi je ovo prvi put, a verovatni su se i mnogi drugi tako folirali. Jedni druge smo obmanjivali, a zapravo.. Šta ja znam, to je glupo, to glumatanje, ali to je u tim godinama jače od tebe. Nisi ni svestan da se uvaljuješ u klopkuiz koje malo ko uspe da se izvuče. Sećam se da sm tad mislila da je trava nešto normalno, činilo mi se da svi oko mene puče, svi koje sam poznavala bili su u tom nekom fazonu. Sad znam da su neki bili pametniji ili plašljiviji ili su – znam neke takve – jednostavno kapirali da to nije zanjih. Nije im se dopalo prvi put , nije ni drugi put i oni su odustali. Sad su normalni ljudi. Mi ostali smo se u međuvremenu navukli, bili smo uporni u nastojanju da nam se dopadne. Najpre trava a posle ostalo. Ubrzo mi je jedan džoint bio premalo pa sam dnevno pušila četiri – pet puta. Ustvari, stalno am bila napušena, moji su kod kuće videli da se nešto događa, ali su mislili da me trese pubertet. Tako je prošla taškolska godina, ni sama ne znam kako sam prošla razred, valjda po nekoj inerciji. Onda je došlo leto i u ekipi se pojavio jedan stariji momak. Već je bio navučen, samo što ja, ni ostali to još nismo znali, nismo imali pojma o teškim drogama. On je bio velika faca, strašno pametan, otac mu je bio lekar, sve „high class“. Čak je svirao i klavir. U početku ga baš nismo prihvatali, bio je iz Beograda. Nega su navodno ovamo poslali kod ujaka ne bi li se skinuo ili su ga jednostavno škartirali da ga ne gledaju, ne znam. U svakom slučaju on je svakodnevno dolazio kod nas, kao i da ne vidi da pokušavamo da ge otkačimo, ali smo se vremenom privikli na njega. Malo je govorio, uvek onako tužno. Bio je lep i nesrećan. I tako usamljen. Tako smo počeli da furamo, a celokupno furanje svodilo se na beskonačnom razgovoru. Rekao mi je da je narkoman i da bi za mene bolje bilo da nemam posla sa njim, da takvi kao on donose nesreću i da mi ništa osim tuge ne može ponuditi. Bio je pošten, nije mi ponudio heroin, ništa mi nije ponudio. Najviše sam ga volela.

Onda se vratio u Beograd, ja sam ostala ovde. Sve po starom, sve još gluplje i dosadnije. Društvo se nekako rasulo, bila sam nekako sam . znaš kako je kada voliš nekog ko je daleko, ko te samo po nekad pozove, a nemožeš da ga vidiš. To je užasno. Onda se nije dugo javljao, jako dugo, pa sam pomislila da možda u Indiju nije otputovao, nešto je o tome govorio. Tada sam ja pozvala njega i javila se njegova sestra, tako se predsavila, i bila je tako čudna. Sve nešto okolo, pita me za ime, pa odakle zovem i sve tako. Na kraju mi je plačući saopštila da se Zlatko još pre dva meseca overdozirao i da je mrtav. Ne mogu da ti opišem kako sam se osećala, kao da sam se zaledila u trenutku, kao da se nešto od mene otkinulo, nešto važno, najvažnije.

Tako mi je prošao mesec dana u nekom bunilu, nisam izlazila više od mesec dana. Nekako mi je sve postalo nevažno. Više nisam birala društvo i prvi koji mi je ponudio heroinrekla sam da hoću i ufiksala se. Otada je prošlo dve godine, a koliko će još proći ne znam. Od kuće sam otišla pre više od godinu dana, oni su mo otpisali, školu ne idem, nigde ne radim. Službeno ne radim ali radim... Za jednog tipa... Kurvam se, prostituišem, kako hoćeš. Zaradim dovoljno za prehranu i drogu, više mi i ne treba. Možda odem u inostranstvo, tamo me niko ne zna, možda se i skinem, iduće godine, možda... Ovde nema šanse, svi me znaju. Čula sam da se u Švajcarskoj može lako skinuti sa heroina, da tamo lekari primaju svakoga ko dođe i polako ga skidaju sa igle. Možda tamo odem...

 

LINKOVI

Copyright © Bogdanović Andrija (417/04) 2005.